Ne biram riječi

Usudite se

14.02.2018.

Deklaracija za Valentinovo



13.02.2018.

Pa šta ako je? Nije lav.

Evo ga snijeg. Snijeg fakin snijeg. Ok da sam iz Bihaća onda bih sebi jebo mater u usta, ali to za druga vremena.
Znate one priče o "mom" i "tvom", kad je u pitanju čišćenje snijega? Nema ništa genijalnije vidjeti nego u sred grada lola očistio stazu do svog ulaza i to.je.to. Fakin stazu, dakle uzeo onu lopatu i samo gurnuo naprijed do kraja. Jebe se njemu što mu stoji guta snijeg u koju bih se tako rado popišo. Jebe se njemu što će mu se to otopiti sutra i sve po dvorištu, u fasadu i kuću.
A što to radi? Ma samo da ne bi ispalo da je radio nekom treem džaba nešta, ne do Bog da ga neko uhvati da je nekom učinio uslugu. Ma joj kud bi mu duša.
Isto tako one mahaluše kako bleje kroz prozor i gledaju imal nekog da čisti ulicu (ok i moj stari to pita 5x na dan), pa pitaju kao de poviri, pa de izađi vidi čisti li ko ulicu. I ono "eh vala neću ni ja". Uvijek neki debil mora da izađe prvi (tako ga oni zovu, da se razumijemo).

I onda se ganjaju ko će drugi izaći samo da bi provm rekao "jesi debil što sam čistiš".
Sve već viđeno jelde?

Čišćenje snijega je kao ispit: Niti želim prvi izaći niti zadnji završiti, osim ako sam totalni štreber uzorni.
A danas je uzora sve manje (osim ako ga drkate na Rastu i Sajfera), onih pravih, da ne kažem i ideala.



Opet serem, znam.
Evo malo nostalgije.




A sad iš iš.

06.02.2018.

Nešta čudno

Možda sam trebao ovaj post nazvati "self-caused depression" pošto se o tome i radi.

Prečesto slušam ljude, pa da i klince koji bogte sebi režu kidaju vene kao oj ajme meni vidi me u depresiji, de mi kakve pilule bobe koju žestu da se liječim.

OK shvatam, postoji meni poznatih slučajeva trauma iz djetinstva, da sad ne spominjem, dovoljno je ružna činjenica da zaista postoj, i to..eh TOO je teško svariti i progutati, kamoli zaboraviti. Skidam kapu tim ljudima, koji uspiju nakon toga ostati normalni i nasmijani. Zaista.

No, no...postoji druga ekipa koja misli da je cool biti depresivan, pa makar i bez ikakvog razloga, samo da bi mogli po društvenim mrežama pisati kako se ubijaju bobama nekim antideprama, loču alkohol na tatin račun (jer takvi su previše depresivni da bi sami radili - bože moooj), i naravno grebu se iglom od šestara da bi neko pomislio da su pokusali dase ubiju, a jedva znaju razlikovati boju vene od arterije.

TVRDIM! Da, TVRDIM da pola tih likova ne zna šta je depresija, šta je trauma, šta je, u stvari, želja za samoubistvom, i slično. Ti ljudi su samo sami. I što je najgore, buntovnički odbijaju bilo kakvu pomoć od jedinog lijeka koji im može pomoći - prijatelji. Razgovor. Dijalog.

Naravno ne mora značiti da imaš u društvu nekog s kim se može tako tako duboko razgovarati o toj tematici, jasno, ali postoji i vjerujte mi postoji UVIJEK neko ko će vas saslušati (to zovem jednom od rijetkih dobrih strana Bloggera i društvenih mreža).

Meni je sad baš baš extra, iskreno (iako sam možda i slagao), a imao sam dana kad bih igrao pikado satarama na svojim prsima. Ali sve je u našoj glavi i da se liječiti, prije nego što dođemo u kontakt sa bilo kakvom drogom ili kakvim %vol napitkom. I držite setoga.
Ali naravno, kao što sam ja već jednom bio rekao:

Koji sam ja kurac da vam sudim?


Noviji postovi | Stariji postovi

<< 02/2018 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728